Aforizam

aforizam

Aforizam – kratki književni oblik kome u usmenoj književnosti donekle odgovara poslovica , a u govoru dosetka. Za razliku od epigrama koji se razvio od nadgrobnog ili zavetnog natpisa u stihovima, aforizam je svoju istoriju započeo kao medicinski recept u prozi , pa su i danas njemu srodni književni oblici, npr. maksima sentenca, zadržali proznu formu.

I epigram i aforizam pripadaju gnomi, čiji je izraz i logički i semantički sažet. Zato je Aforizam sadržinski zbijen i misaono gust, prikladan za lapidarno izražavanje važnih životnih iskustava. Aforizamje stilski upečatljiviji , raznovrsniji i složeniji od poslovice , premda to nije odlika svih aforizama.

Osnovna razlika između aforizma i poslovice sastoji se u njihovoj nameni. Cilj narodne poslovice je da pouči i da izrazi stečeno iskustvo, bez namere za umetničkom transedencijom. Aforizamje pak poseban tip figurativnog mišljenja , dat u formi koncentričnih krigova u kojima svako značenje rađa novo (I. Foht).

Poslovica zazire od apstraktnog izražavanja i naročito ceni metaforičnost, dok su apstraktan rečnik i apstraktne formulacije suština aforizma pa se za Aforizam često kaže da je poslovica bez metafore (G. A. Permjakov).

Određen broj teoretičara smatra da aforizam treba da ostavi utisak kako izriče spoznaju koja je očigledna , a koja ipak deluje kao novina ( A. Rusen).
Drugi su inovativnost aforizma prepoznavali u paradoksu, koji su proglasili za njegovu stilsku posebnost ili su smatrali da je aforizam izdvojena , zaokružena rečenica usmerena protiv vladajućeg načina mišljenja (G. Njuman).

Ovakve definicije dopunjene su specifikacijom stilskih i jezičkih postupaka vezanih za aforizam poput deleksikalizacije fraza, demetaforizacije metafora, ukidanja selektivnih pravila izraza, etimologizacije, stvaranje neologizama itd. (P. Krupke).

Zato su pored paradoksa formalne odlike aforizma antiteza, inverzija, hijazam, hiperbola, odnosno sve ono što može delovati iznenađujuće i neočekivano. Ima međutim aforizama kakvi su npr. Geteovi u kojima nema ni paradoksa ni opozicije , a ipak deluju snagom pravog aforizma.

Autori najpoznatijih aforizama su :
M. Aurelije, Sv. Augustin, Erazmo, F. Bekon, M.Montenj, F. G. Kevedo, F. la Rošfuko, B. Paskal, Ž. la Brijer, V. Blejk, S. T. Kolridž, A. i V. Šlegel, J. V. Gete, H. Hajne, A. Šopenhauer, F. Niče, S. Kjerkegor, O. Vajld, B. Šo, P. Valeri, J. Lec i dr.

U srpskoj tradiciji aforizam se vezuje za imena M. Bećkovića, J. Hadži-Kostića, D. Radovića itd.

Listaj rečnik akcenat.com