Akcenat

akcenat blog tekst

Akcenat (lat. accentus)naglasak, u širem smislu, a je fenomen prozodije zahvaljujući kojem se pojedine jezičke jedinice ističu u odnosu na neke druge. Osnovno sredstvo isticanja reči ili govornih celina jeste glasovni intenzitet. Kada je intenzitet jači dobija se dinamički ili ekspiratorni a kao nemačkim, engleskim i ruskim akcentima.

Njegova slabija ili opadajuća varijanta karakteristična je npr. za francuski a. Pojedinim jezicima sa melodičnim a. (srpski, švedski, kineski ili japanski) svojstveno je akcentsko variranje visine tona, koji se neretko uzima kao sinonim za intonaciju.

U užem smislu, a. označava razliku u jačini (intenzitetu, ekspiratornosti, intonaciji, tonu, kvalitetu ili melodiji) i trajanju (dužini ili kvantitetu) izgovora slogova u reči.

Akcenat ostvaruje različite funkcije: komulativnu, tako što objedinjuje delove rečiili grupu reči: delimitativnu ili demarkativnu, tako što označava početak ili kraj reči; kao i distinktivnu, tako što razlikuje njihova značenja.

Akcenat se može naći u različitim pozicijama u reči: on je slobodan u ruskom, nemačkom, engleskom i srpskom (sa izuzetkom poslednjeg sloga reči) dok je u drugim jezicima vezan za određen slog (u francuskom za poslednji, u poljskom za pretposlednji u češkom za prvi).

U jezicima gde je a. slobodan pesnički ritam se organizuje manje-više ravnomernim smenjivanjem akcentovanih i neakcentovanih slogova (npr. silabičko-tonskoj-versifikaciji) ili ponavljanjem istoga broja akcenata u tonskoj versifikaciji.

U jezicima gde je a. vezan za određeni slog, ritam se zasniva na silabičkoj samerljivosti stihova (v. silabička versifikacija), uz određenu cezuru, mada se u nekima od njih javljaju i prethodna dva sistema versifikacije.

U srpskom književnom jeziku bitna su sva tri akcentska elementa – intenzitet, kvantitet i intonacija – čijom se kombinacijom ostvaruje sistem od četiri a., a uz to i neakcenotovani kvantitet. U srpskom akcenatskom sistemu dva su a. duga, a dva kratka, dok po jedan od njih ima silaznu, a po jedan uzlaznu intonaciji.

Srpski a. je slobodan, dakle može stajati na svim slogovima sa izuzetkom poslednjeg , a u akcenatskoj celini može biti i na poslednjem slogu u kombinaciji sa proklitikama (npr: ,,ni bol,, , ,,da znam,,) i sliönim jampskim dvosloženicama.

Isto tako, književni a. je pokretan i u morfološkim paradigmama (npr: ,,sistem,, , ,,od sistema). Što se tiče uzlaznih a. oni se mogu naći na svim slogovima sem poslednjeg, dok je silazni a. uvek na prvom slogu. Iza a. se neretko nalazi neakcentovani kvantitet ili dužina, npr: ,,sa ženom,, , ,,čitam,, , ,,sistem,, , itd.

Za razliku od ruskog jezika u kome je izražena vokalska distinkcija (npr. o prema a), u srpskom je karakteristično to što nema oštrog kontrasta , niti velikih intenzitetskih ili tonskih razlika između fonetskih karakteristika akcentovanog i neakcentovanog vokala.

Iako je u poređenju sa ruskim srpski a. lebdeći, njegova intonacija i kvalitet imaju fonološku funkciju. Premda mesto a. često ima distinktivnu funkciju, npr: ,,imanje,, (imovina) i ,,imanje,, (posedovanje), u srpskom jeziku reči se pre razlikuju prema kontekstu, nego prema mestu a.

Reč shvaćena kao akcentska celina, obuhvata akcentovanje gramatičke reči zajedno sa enklitikama i proklitikama ili bez njih (npr: ,,a po glasu ga je poznao; u sobu je ušao,,). Po broju slogova a. c. mogu biti jednosložne (,,dar,,), dvosložne (,,dara,,) i višesložne (,,darujem,,).

Uloga a. c. u srpskoj silabičkoj i silabičko-tonskoj versifikaciji posebno je važna za organizaciju ritma: učlanjavajući se u određene sisteme, a. c.uslovljavaju položaj cezure omogućavajući raspored a. kao i njihovo pomeranje sa jakog na slabo vreme stiha.

Listaj rečnik akcenat.com